Veciti Sanjar

            Ponekad dodje trenutak u životu kada se zapitaš šta sad? Pogledash sve one stvari koje si radio, sve stvari koje su ti ostale od tog puta, i šta sad? Svako od nas se bar jednom zapitao šta sad? Gledam slike ljudi koji prolaze kraj mene, teško je nositi se sa svom ovom tugom, koju vidim ispred sebe. Imam premalo godina da želim nešto veliko, a previše da bi se vratio i krenuo sve iz početka. Pre neko veče u mraku, želeo sam da upoznam nekoga, išli smo dugim neravnim ulicama. Gledao sam dalje kroz vazduh, I nije mi bilo jasno, nisam nalazio reči, da joj kažem da ne želim ništa od nje, sem njenog osmeha. Kako da nekome, ko ima toliko tuge u srcu, objasniš da ne želim ja ništa, da ne želim ništa zauzvrat? Dugo sam razmišljao, promišljao, shvatam, da su ljudi naučili da im samo ružne stvari dolaze besplatno, ali zar osmeh treba naplaćivati? U jednoj od tih dugih ulica hodao sam pored nje, i pokušavao da shvatim, kako da uspem, da joj kažem da je zaista posebna, da je fantastična, da je ona ono posebno za šta vredi smejati se. Verovatno je I moja krivica što nisam uspeo želeo sam žarko da se oseća bolje. Valjda je nemoguće u četiri dana da uspeš da promeniš nekome raspoloženje, makar I malo na bolje. Sada sedim u ovom mraku koga se jako bojim, i razmišljam o njenom licu. O njenom osmehu, dok smo stajali na semaforu, o onome kada sam joj onako pomalo smotano rekao, da ima divne oči. Za mene je to bila muzika za dušu, njen osmeh I njen veseo izraz lica, koji je jako bio umoran od tuge I boli koju oseća. Ne znam zašto, ali kada vidim bol na licima drugih, želim da makar jednim njihovim osmehom popravim im ono što nemaju, ali u svemu tome, kao da ljudi stalno očekuju I pitaju se, a šta ja to želim od njih? Jednom me I pitala, šta ja to želim od nje? Nisam mogao da objashim da želim da joj sklonim, makar petnaest minuta misli sa svih njenih briga, tako što ću da pričam sa njom, o bilo čemu.

            Toliko ne poverenje u ljude je valjda razlog svega. Valjda zato što ljudi zaista misle da se osmeh naplaćuje. Želim ja toliko stvari, želim da budem srećan, želim da budem ispunjen, želim da pomognem. Ne treba meni neko ko će meni da vrati zato što sam ja pomogao, da se makar I tih petnaest minuta oseća bolje. Pitam se zar nismo svi ljudi, po definiciji stvoreni, da ono nešto ljudsko podelimo sa drugima i pomognemo drugome, kad vidimo da je teško? Zašto ako svi nasmejemo jednog čoveka danas, ne osećamo boljitak sami, za sebe? Zar sve mora da se vrati? Zar na ovom svetu koji živimo toliko ima te neke površnosti da je samo bitno, šta možeš da dobiješ od nekog drugog? Suština vremena, valjda jeste u tome da pokušaš da iza sebe ostaviš nešto što će večno da bude negde. Zgrade, bolnice, škole, sve se to sruši, zar je osmeh izgubio na vrednosti? Dok sam gledao kroz vazduh, u daljinu, skrenuo sam pogled na nju I primetio sam ruke te osobe, tako su bile, jake, tako teške a tako nežne. Na rukama te osobe, videla se sva ona tuga I bol, kako neko tako nežnim rukama drži sav taj bol, nije mi jasno!? Dugo sam je posmatrao sa mesta na kome radim. U savakom pokretu vi ako se zagledate dovoljno dobro u nekoga vidite, šta on oseća. Oči I ruke ne lažu, mogu ja da se smejem, ali neće ruke izdržati, ruke rade ono što im oči kažu, ako su oči tužne džaba vam ti izveštačeni osmesi. Tako tužniju osobu nisam video u skorije vreme, ostaje mi žao, što možda nikada neću uspeti, da joj popravim dan I uspem makar malo da je razveselim. Ostaje mi žao što sve ove godine koje sam proveo, hodajući po ovom hladnom betonu, sada shvatam, da je osmeh kao jedna stvar, bez koje ne možemo pored, vode I malo hleba, izgubio na vrednosti, tako što je počeo da se naplaćuje. I šta sad, za sve one koji osim osmeha, šake snove I pune ruke osećanja nemaju baš puno što šta da daju svetu?