Veciti Sanjar

Kad kad krenem odavde, mislima daleko, putujem, viđam sve te krajolike. Zelene pašnjake, neke šume, gradove, zamišljam ulice, hiljade i hiljade betonskih oblakodera, čiji se vrh, skoro i ne vidi. Kao u onim stripovima, kad junak pogleda nagore, a zgrade se gube u oblacima koji su iznad njih. U tom svetu bez ljudi, bez ikoga živog, sam sam. Nije neka razlika ni sada ali tu u tom svetu, svaka misao izrečena, ima neko drugačije značenje, drugačiji smisao. Kada izgovoriš reč, makar i u sebi, kao da odzvanja, od svih tih betonskih stvari. Kao da ječi pašnjacima i šumama, čuješ je milion puta, ali nekako u sebi znaš, da li je to istina ili ne. Recimo prosto jednostavno izgovoriš „Srećan sam“, ako ima notu sreće u sebi, istina je, ako nije istina, to nekako osetiš, znaš, vidiš, čuješ. Ne nisam srećan, kao da odgovor stiže sa svakim odjekom izgovorene misli, činjenice, tvrdnje, kako god „to“ nazvali. Naime sinoć sam bio okružen mnogim ljudima, pilo se, pušilo se, radilo se svašta, sedeo sam sa svim tim ljudima, i bilo je dobro, previše dobro, onako pijan i stondiran, sedeo sam na dvosedu u sred sobe, i mislio, „Čoveče ovaj život ipak jeste lep“. Sve je bilo potaman, i muzika, i vazduh, i temperatura, i svaki mehurić u čaši „špricera“ je bio odgovarajuće veličine. Svakim gutljajem, sve je bilo nekako lepše, sve je sve više bilo odgovarajuće. Svakim dimom mešavine „trave“ i duvana, sve je bilo nekako mekše, lepše i bolje. Pomisao na to da je život lep bila je nekako u onom svetu, prihvatljivija, kao da sam se našao tamo i tu izgovorio tu misao, i imala je nekako pravi odjek. Pravu čar baš ono što treba. Zaspao sam u tom svetu, negde u nekoj zgradi, bilo je hladno, ali nije me bilo briga, ona misao koja je odzvanjala, nekako se uvlačila u zidove i menjala ih, sve je nekako postalo radosno crveno, čak i nebo od zalazećeg sunca, utonuo sam u san, i kao za milisekund da sam spavao, probudio sam se, ona misao u glavi nije više odzvanjala. Jutro je, sa njim dolazi i onaj žestoki šamar realnosti i mamurluk. Nekako pokušavam da izmerim da li me više boli glava od šamara ili vina od sinoć, ipak biće od oboje. Dok se vraćam u sadašnjost vidim da oni zidovi nisu više crveni, već sivi hladni i okrutni, da krajolici nisu tako zeleni, već polužuti, prosušeni, da šume nisu tako zelene, već žute i sa dosta trulih stanara, da nebo nije crveno, već sivo i da kao da svakim mojim dahom, sve više se sprema neka opasna kiša, koja bi potopila sve. Ništa nije tako lepo kao sinoć, da li je to bila bajka, iluzija, laž? Nekako mi se čini da samo tad i u ovim okolnostima razumem sve alkoholičare i narkomane, ali zar je to rešenje? Dok šetam ulicom idući kući sve je više sivila oko mene, sve je više grana koje pucaju pod stegama vremena, koje ih očajnički vuče nadole, kao da je tu dole njihov dom, njihov cilj. A tamo gde one vuku, odatle od te crte koju svi nekako zovemo „dole“ nema nazad. Nema povratka, nema ni svetla. Tu dole sve je crno, sve je istrošeno, mračno i mrtvo. Ali ta stega koje se ne možemo osloboditi kao da nas stalno vuče nadole. Šamari ne staju, svakim korakom kao da primim jedan. Premotavam film u gavi od sinoć, vraćam razgovore sa svima, postupke, pesme i kao da me je sramota, onoga što sam mislio da je život lep. Odjednom mi slike prolaze kroz glavu, svih onih, kojih više nema, vraćaju mi se slike, one bake koja je umrla od hladnoće jer su je isterali na ulicu, zbog ne plaćenih računa za struju, vraćaju mi se slike one male devojčice koja je odvojena od svog oca, samo zato što nije mogao da joj priušti školu, i ako se on očajnički borio, i zapinjao iz petnih žila na poslu. Ovde nije vreme za ljubav, ovde nije vreme za iskrenost, ovde je vreme za novac. Žarko Laušević je u svojoj knjizi rekao tako briljantnu misao da mi se čini kao da je prošao, sve naše živote od jednom, svih nas koji na ulici „radimo“. Rekao je „U ovoj zemlji sve kasni, samo smrt dolazi pre vremena“. Novac je ono što malo ko ima, zapravo šta je novac. Novac je hartija na kojoj su ispisane neke bake deke tetke teče ujne i strine nekoga tamo, i brojke uspomoć kojih, danas valjda živimo. Da je neko praistoriskom čoveku rekao, da će njegovi potomci živeti samo zato da bi dobijali parče drveta, mislim da bi odbio da živi i pravio potomke kao što smo mi, mislim da bi svi izvršili masovno samoubistvo. Ovaj mamurluk nikako ne popušta, i dalje primam šamare, i idem između nekih zgrada, čini mi se kao da nikad pre kraj njih nisam prošao, tako su odjednom postale strane, hladne, kao da su krile sve tajne ovog sveta u svojim sobama i unutar svojih vrata i zidova. Sve je progutano, sve je postalo manje vredno, svaki korak koji pravim, mi se čini tako bednim, tako mizernim. Sve je to izgubilo miris i smisao. Nekada su zore mirisale na nešto lepo, nešto ne uhvatljivo nešto ne stvarno. Nekada su predvečerija mirisala na pokošenu travu iz dvorišta i miris svežeg testa koje se prži na ulju. Danas sve miriše na nešto sivo, na nešto uvenulo. Kao da je sve ostalo negde u tom vremenu, svi ti mirisi, sve te emocije nadanja i lepote. Danas miriše još jedino ovaj parfem koji je pomešan sa mirisom vina i cigareta. Nekad poželim da sve miriše na miris njene kože, na miris, plave dugonoge devojke, koja će jednom postati pravosudni sudija. Ta plava boja njene kose podsećala me uvek, na sneg u sred leta, a miris njene kože je bio tako mlak, tako sladak da bi sa njenog stomaka mogao pojesti i litre i litre sladoleda sa njenim mirisom. I dalje sam se provlačio kroz te solitere, i zamišljao njene duge noge, naravno ne u nikakvom seksističkom smislu, već onako pomalo zaljubljeno u njih. Zamislite pravosudnog sudija sa srednje dugom plavom, kosom, koja bez parfema miriše predivno, uz to ima osmeh, koji može da pomeri jedan čitav grad za milion kilometara u bilo kom pravcu. I da nisam kriv uz taj osmeh prihvatio bih krivicu. Išao sam dalje i zamišljao je, setih se naših sedenja na jednom od balkona. Opijen njenim osmehom i mirisom, nije mi bilo ni bitno o čemu pričamo. Nisam ni znao šta mi je govorila, odgovarao sam skoro automatski samo da bi je naterao da se nasmeje, da još jednom upijem lepotu njenog osmeha. A u sebi sam mislio „Da kriv sam, gospodjice sudija, samo mi se još jednom osmehnite!“ Pokušao sam to da joj kažem, ali nije prihvatala da je takva kakvom je ja vidim, eh samo kad bi ona mogla da sebe vidi onako kako ja nju vidim, mislim da bi se zaljubila u samu sebe, ja sam sebe tog jutra varao da nisam zaljubljen. Izgovorih njeno ime onako sebi u brk, smešući se, ali džaba, primio sam još jedan udarac, da opet, počela je kiša. Opet je nešto padalo nadole, sako u kom sam bio brzo se natopio, stigao sam kuci, seo na stolicu na terasi i gledao kako pada kiša, bilo je negde oko pola sedam ili nešto više, glava je prestajala lagano da me boli. Gledao sam u auta koja prolaze putem, svi su nekud žurili da stignu, samo sam ja žurio da nigde ne stignem, da ostanem tu gde jesam, ali nekako u žurbi. Tada je već bilo kasno da igde stignem, miris one plavokose devojke sa dugim nogama i prelepim osmehom, me je obuzeo i uz zvuk kapljica lagano sam utonuo negde gde sivilo označava boju statusa kome pripadaš, i boju sveta koji te sve više i više guta i ispunjuje.

          Ponekad se pitam otkud ljudima ta “navika” da praštaju jedni drugima. Da li je to neki urođeni defekt, uzrok genetičke greške, ili je neko nekad rekao a zatim zapisao u svetskim knjigama: „Ljudski je grešiti a božanski praštati...“ Da li je to neki naš način da se osetimo približno božanski ili je to samo zato što tako piše u knjigama? Da li postoji bilo koji način da promenimo to što želimo time što ćemo da kažemo iskreno izvini, i da li postoji iskreno izvini i šta je to? Jel to kad nekog pogledaš u oči i kažeš mu izvini, ili kad onako u suzama tražiš da ti oprosti, ili je to kad rigaš tako jako, da uhvatiš sebe da se dereš u suzama, da jedva izgovaraš izvini jecajući??? Da li je moguće da prekineš neku tanku nit, toliko tananu, da se golim okom ne da videti, i znaš da si je prekinuo, prešao si rukom, na to označeno mesto. Pokušaj onda da spojiš te dve strane a da budu kao da su bile malo čas, pre tvog čina? Da li to izvini, nekome ko je pravio tu nit nešto znači? Šetajući se ulicama, bez cilja i znanja gde cu da završim počeo je da pada sneg. Gledao sam u loše poređane svetiljke koje idu u daljinu i odlučio da ih pratim, zbog prizora. Dok sam koračao ka njihovom kraju reda, oko sebe nisam čuo ništa, sem snega. Sneg je padao i čulo se samo njegovo šuštanje, i škripa kad bi zakoračio. Nogom bi ugazio u perfektno izravnanu površinu, da li je sad moguće da to popravim? Da li je moguće da u mnoštvo tragova na trotoaru negde u gradu, neko prepozna tačno nečiji otisak patika, i da sa sigurnošću kaže da je to otisak te osobe? Da li ono izvini, može da se ureže duboko kao nečiji otisak patika u snegu, tako da i vejavica, najveće snežne oluje ne može da prekriju to? Da li osuđeniku na smrt kada se oduzme život, a kasnije kako biva otkrije da je nevin, može da se kaže izvni, i da li bi to izvini promenilo ljude? Da li David, Golijatu može da kaže izvini, zato što ga je kamenom pogodio po sred čela i usmrtio ga? Da li su Spartanci uzalud poginuli mnogobrojno nadjačani? Da li ikad izvini može da promeni nešto? Ljudi sa svim svojim malih grehovima i svim svojim malim lažima, uvek ostavljaju otisak stopala kao u snegu, kao na nekom staklu da hodaju, sasvim goli, odavno su zaboravili šta znači reći reči, ali ne samo reči koje mogu da stanu, kako moj bivši profesor matematike kaže „Papir hteo ne hteo, mora da trpi sve“ na papir, nego znati šta reči znače!? Znati njihovu težinu, odmerenost i blagovremenost. Vrednost ovih slova koja se vezuju jedna na druge, nevino, ne namerno su samo jedno sredstvo kojim komuniciramo, jer moramo. Ponekad dok gledam kanal na kome su životinje, vidim neku mirnoću, vidim nešto smisleno, za razliku, kada gledam kanal, na kome živi ljudi pričaju. Gledam životinje i iz njihvoih gestova, lica ruku nogu možeš da zaključiš, da li uživaju ili nešto drugo rade. Dok ljude koji pričaju, prekoputa mene ili u toj „kutiji“ ne razumem ni reč, od onoga što žele da kažu. Kod životinja vidite sve, da li žele da jedu, da li su uplašene, da li se igraju. Kod ljudi je druga priča. Sve te maske, ti oklopi, svi ti vitezovi na belom, crnom, zutom ili tufnastom konju, sve te princeze, mamine i tatine maze, svi ti tufnasti svetovi roze boje, su samo priviđenje, samo iluzija. Iluzija koja košta. Zamislite da imate 73 zlatnika, i svakog dana vi jedan zlatnik morate da uložite negde. Procenjujete, imate ceo dan da procenite gde će te zlatnik da stavite, a napomena onim najsitnijim slovima napisana jedva vidljiva, kao kod reklame za telefon, stoji da kada potrošite zlatnike, potrošili ste sve što imate od života. Svakog dana procenjujete gde će te ga, i tamo gde ste ulagali najviše 72 dana, zapravo vidite da je sve to bila imaginacija, da je sve to iluzija, greška, raspeće. Ali imate još jedan zlatnik, a sa tim jednim zlatnikom ne možete da promenite ništa. Ispostavi se da je sve ove dane koje ste mozgali i tupo razmiljali, pojeo neko tamo već vama skoro čini vam se i ne znan. I taj koga ste mislili da znate priđe vam tog dana, i kaže čuveno, tako izlizano i otaljavano „IZVINI“. Da li je tim bolje da izgovori to, i okrene se i ode a da vi kontate i razmišljate zašto, da ode pod velom tajne, kao u lošim filmovima, ili da ostane tu, kraj vas i gleda vas skamenjeno, skoro bledo kao da to radi po dužnosti. Da li ijednim svojim postupkom možeš da nadomestiš to izvini za bačeno toliko vreme. Da li je vredno uopšte da praštamo nekome kada znamo da će sutra, drugi isti takav neko da dodje i da moli za oproštaj? S druge strane pak, ako ne oprostimo, da li nas to čini lošijim ljudima nego što jesmo ili nas pak čini boljima? Ako oprostimo, onda se krug zatvara i sve je kao i pre, dok ne dođe neko novo izvini, ili neko novo oprosti. Ako ne opraštamo jedni drugima, onda se stvara zla krv među nama, vraćamo se na početak odakle smo stigli. Praistorijski ljudi, zar danas tome svi ne težimo? Početci civilizacije su bili teški, ali bar ljudi jedni drugima nisu govorili, već se sporazumevali. Čini mi se da je velika razlika između sporazumevanja i govorenja, pričanja. Kada pričaš sa nekim, to može da bude i sasvim neka besmislena tema, sasvim besmisleni odgovori koji dajete jedan drugi ne artikulisani, ne složeni, a kad se sporazumevate sa nekim, onda on zna šta vi mislite i vi znate šta on misli. Kada govorite sa nekim, pričate, jednostavno ta barijera se stvara, kao nekakav zid, koji svakim slovom, stavlja novu ciglu, i opet i opet i opet, dok zid ne pukne i neko ne završi razgovor, i tu gde je zid pukao, pukao je. Dok kod sporazumevanja, nema barijere, nema ničega, ja vama pokazujem šta ja hocu otvoreno, to i to, kao i vi meni i tu je kraj. To što sada imamo mikro – čipove, razne skalamerije ne čini nas posebnim, ne čini nas ničim boljim, nego na početku. Ljudi se još uvek ubijaju i prođu nekažnjeno? Zakoni ne važe isto za sve, tako je bilo u Atini tako je sada svuda, neko mora a neko ne. Matematika je odavno postala jasna, ali se mi trudimo da je ne vidimo. Lako je reći reč, lako je uzeti rukavicu i udariti nekoga, lako je poseći nekoga nožem ili uperiti pištolj u nekoga i ubiti ga, a najlakše je reći izvini i nadati se da ti neko sve zaboravi.

 Zar zaborav ide jedan sa drugim. Trudimo se da potiskujemo emocije, da zaboravimo strahove. Ljudi se bore za parče papira, razjedeni bolestima, strvinama i ljudskom nemarnošću i patnjom. Svako od nas hoce nešto bolje za sebe i svoju porodicu. Svako od nas hoće da dođe do nekle. Svako od nas bar jednom bilo koji put rekao je „izvini“ a šta to stvarno znači. Juče sam iz svog stana gledao ljude kako prolaze dole na ulici. Svi nekud žure, svi nekud hodaju sa ciljem. Nasuprot tih svih ljudi koji jure i guraju se, sedi skitnica i pijanac, koji nema gde da ode. Koji nema šta da radi. Verovatno je nekad imao kuću, imao porodicu, imao možda sve. Sada sedi i gleda u sav taj svet koji juri. Da li je nekad jurio i on? Kada se ti koji jure i zakače ramenima u žurbi, pogledima kažu izvini, kada slučajno zakače skitnicu, nikoga ni ne gleda. Šta se sada desilo sa onim izvini!? Zar neko zaslužuje a neko ne zaslužuje makar lažno izvini. Ljudi i dalje nikako da izađu iz svojih primitivnih osećanja i nagona. Veoma je lako ubiti nekoga rečima, pogledom, svojim delom, onako emocionalno, retko ko se odvaži da „izvini“ iskaže svojim postupkom i izleči vas. Da neko makar na dva sata tih 120 minuta učini da ne mislite na ono izvini. Izvini ne menja ništa samo dodaje šest slova u bilione koje izgovaramo.

            Danas, sam seo u auto i krenuo, negde. Nisam znao gde, ruke su same birale puteve, same svoje smernice. Mislio sam o njoj. Na njen parfem koji predivno miriše, na boju njene kose. Na svaki milimetar njenih obraza i na svaki delic njenih usana. Kao da sam mogao da je zamislim tu ispred mene kako diše. Nekad, ne nekad, stalno smeta to što govore da smo svi isti. Da samo želimo da povredimo. Kako ja sad, nekom anđeoskom biću da pokažem zapravo. Da ako držiš pravu osobu za ruku, ništa nije bol. Kako napraviti kulu od peska, i podići je tako visoko, kada oko sebe imaš samo golo kamenje. Potreba ljudi da povređuju druge, je nešto što, nikako ne možeš pripisati, nečemu normalnom. Ljudi su rođeni sa mogućnošću za zaista užasne stvari. Nekad je jednostavno u masi u kojoj svi liče teško prepoznati, ono pravo, ono što sija. A i kad pronađeš verovatno je polomljeno na pola, i ne želi da se sastavi, jer se plaši, da se ponovo ne polomi i pokida. Tako je i samnom. Nekad nisi mogao da sakriješ poglede od ljudi zbog svojih osećanja. Mogao si na licu da vidiš nekome, šta kako i zašto. Danas, svi nose maske, svi su srećni, podseti me na pesmu od „Frke“, „Ko bez bola hoda on je dobar sebi i drugima...“ Ja samo želim da popravim tuđa srca. Želim da popravim i njeno, samo želim da joj pokažem, da misao nije samo jedna rečenica. Da nebo može da bude tako plavo, da jednostavno poželiš da je stalno dan. Da joj pokažem koliko je vazduh lep, kada uzmeš onaj prvi udah, posle poljupca, koji ti se nekako pomešan sa mirisom, parfema zalepi za srce, i zatetura te kao jak prvi dim cigarete. Da dodir, po prstima, može da izazove više jeze od dodira bilo gde, da „dobro jutro“ zvuči mnogo lepše nego što zaista jeste. Ali kako? Svuda oko nas vladaju stereotipi, svuda oko nas vlada misao, da je sve u nečemu, tako nakaradnom, tako izlizanom, tako bolesnom, da te je sramota što se sve vrti oko toga. Danas svi teže tome, meni malo muka od toga. Gde je nestala ona stara, dobra ljubav, koja ti raspali kosti, ugreje dušu i ubrza srce? Šta se desilo sa dodirima, koji oduzimaju dah, i izazivaju jezu? Šta se desilo sa poljupcima, koji te podsete na neznost belih leptira u proleće? Zar ljudi polako izumiru? Ne znam šta je loše u tome, voleti nekoga? Zašto je to sramota? Ja želim to, da dam sve od sebe. Makar i da nije prava, neka i ode, ako joj to dosadi, ali ja znam da sam dao sve od sebe. Zar kada probate prvi put, da ubacite loptu u koš, ako promašite odustanete od svega? Zar vam nije krivo, da batalite to sve, ne znajući da ako probate drugi put, posle toga, nađete neki skriveni talenat u sebi? Ako daš celog sebe u nešto do kraja, i ako ne uspeš, mislim da nije ni šteta što nisi uspeo. Da nije ni šteta ako uspeš. Pre nego što si pokušao, nisi imao ništa, tako da ne možeš da izgubiš. Prolazim pored jednog mladog para, koji ide ulicom i smeje se, i vidim da on glumi dasu, a ona samo ide za njim. Zar ljubav zaista za to služu? Zar sve zaista samo za to služi, da povrediš i ispuniš nagone? Nekad ako samo zastanemo jedan sekund, i uspemo da uhvatimo nečiji osmeh, ili ga nasmejemo samo na sekund, zaboravi, šta ga muči, vredeše više od svih tih, para, boli i slomljenih srca zajedno. Ja samo to hocu, da popravim njeno srce, da pokažem, da nije sve tako crno, jer ona vredi. Ona je tako tu, tako iskrena, i skrivena u malim stvarima, u malim dodirima, u malim znacima onoga što možeš da uhvatiš samo kamerom, i pustiš ponovo, okom je to ne vidljivo. Ponovo je zamišljam tu, ponovo mislim, o njenom mirisu kose, koji me inspiriše da mogu da odem do kraja sveta i natrag. O njenom licu, koje kao da samo ono zna bez ikakvog razloga da me nasmeje, i ozari, da uvek moj dan razvedri. O njenim prstima, koji kao da toliko prijaju mojim da je svaki njen dodir, kao fantazija boja iskazana u notama, koje pishem po sobi. Njen miris, koji od mene napravi takvog krelca, da izgubim svoju sopstvenu misao, i ako sam hteo da joj kažem nešto slatko. Na toplinu njenog pogleda, koji je u poslednje vreme nešto redak, ali stalno ga se sećam. Na taj pogled, mislim stalno, mislim uvek, taj pogled, mi vrati svest, tamo gde sam se skrivao kao dete. Tamo sam siguran, da zauvek u njenim očima, mogu da vidim svet, koji samo ja vidim i znam da postoji. Svet koji ispisuje ona svojim dahom, i svojim koracima.

Šta su zapravo sećanja? Psiholozi bi rekli određene informacije zaboravljene ili sačuvane. Ja ipak mislim da su to tragovi prošlosti ili budućnosti sasvim ne bitno. Ali uvek su nekako tužni, bar meni. Tu su da nas podsete kako je nekad bilo ili šta smo to loše ili na koj način uradili. Nekako u prevodu bude emocije. Ponekad pomislim zašto se sećamo? Da li je istina da se sećamo samo dobrih stvari ili je to sve samo puka laž? Kad sagledaš sve nekako, kao da vreme sve izliže svojim halapljivim i proždrljivim ustima. I sećanja i emocije, ponekad ih toliko ščepa da ne otaje ništa od njih, a i šta ostaje kad se sve izliže? Metar betona, šaka snova ili samo vi ja i ništavilo? Uglavnom ostane ožiljak. Da li su samo ožiljci večni? Mislim da osim dijamanata tu i ožiljci spadaju u grupu večnih stvari. Ako se zagledate iskreno u nečije oči, možete ih videti, to crno što pluta kroz noć, taj skriveni dašak bola koji se primećuje u svakom osmehu, to je ono što ostaje od nas i naših sećanja i emocija. Bol! Da nas podseti kako je nkad lepo bilo i BOL da nas podseti koliko je tada bolelo. Ova ulica osim bola ne donosi ništa. Juče, baš tu pri kraju zgrada, jedna starica ostala je bez kuće jer nije imala da plati struju, vodu i nekakav porez. Te noći je bilo najhladnije, meni bar jeste bilo. Te noći starica je umrla. Neki kažu od bola i tuge, a od bola se ne umire za jedan dan. Tog dana, je opet padala kiša, opet je je pokušala da spere još jednu priču, još jedan trag, još jedno sećanje i dok su se te suze slivale, prštale i odbijale, beton je upio još jednu priču. Zamisli sebe u starom pocepanom i dotrajalom kaputu do kolena, tankoj trenerici, dok hodaš ulicama, bez cilja, bez svrhe jer znaš da nemaš gde da odeš. Kroz pocepane cipele ulazi voda, a hladnoća koja probija kosti postaje još nepodnošljivija, dok se suze slivaju niz lice. Težak dah, i ta mukotrpna para koja izlazi iz tvojih usta. Sav taj beton nikad hladniji, nikad gorči ukus vazduha, jer si izgubio i ono malo što si imao. Neko mi je rekao da su je ujutru našli na klupi kako sedi, izgledalo je kao da spava, sa gorkim izrazom lica. Niko se nikad nije zapitao zašto je to tako? Zašto je jedan život, ugašen, zar jedan život vredi par hiljada dinara? Kroz svo to razmišljanje, prekinuo me opori miris zagorelog filtera cigarete. Na ovom hladnom betonu, svet je još više postao hladan i odbojan. Kao da ljudi nemaju volje i želje da imaju samilost, ka ostalim ljudima, samo je bitno da je njima dobro. Krenite od starice, nikad joj ni ime nisam znao, nije me zanimalo, a ipak me je gorko zabolelo, kao da me je srce grebalo od besa, od tuge, od nekog osećaja koji do sada mi je bio stran, ali se polako privikavam. A ostale? Nije ih bilo briga, na kraju je sahranjena, o trošku opštine, bez spomenika, pristojnog sanduka i cveća, samo je pokopana i ostavljena. Ponekad se zapitam da li meni sledi ista sudbina? Dok sam hodao mokrim ulicama, sve se nekako presijavalo od tog natopljenog betona, ali nisam video lica ljudi, video sam senke i duhove. Senke koje su činile čoveka, i duhove koji su lutali tražeći pravog čoveka. Ovaj beton krio je tajnu večnih duhova i senki. Kad bi on progovorio, priče i priče bi mogle da se napišu. Sve te senke čine jednu priču, a svaki duh jednu osobu iz te priče. Činimi se kad ostane sam, tako mokar, pod uličnim svetlima, kao da ožive sve te priče, kao da ponovo počinju da se igraju ti dogadjaji, svi oni koji su se desili. Ponekad dok sedim tako u nedogled, i gledam u daljinu, vidim sve te predstave, koje se igraju pred praznim gledalištem, i uvek se iznova igraju i ako nikad ne dočekaju aplauz. A kad se predstave završe, opet se svi skrivaju i nestaju, sve ostaje kao kamen, nepomično, mirno i nada sve neuhvatljivo.

          Noćas sam ostavio gitaru, naslonio sam je na zid. Nikad je i nisam nešto previše dobro svirao. Bole me prsti, od pokušavanja. Zurim u njih, tako su hladni i grubi, nekako predebeli. Palim novu cigaretu, odakle mi ta manija za „Marlboro“-m crvenim. Sve je lakše, kao da srce preskoči onu tešku stepenicu, i zakuca sporije. Pola 4 je, napolju ne sviće svuda je mrak i nekakva tama. Nigde nikoga. Geledam usamljeni krevet, koji me čeka da utonem u njega. Ponekad se zapitam šta je sudbina nekih stvari i objekata koji stoje pored nas. Razmišljaju li, da li su ponekad usamljeni. Nekad dok pričam sa ljudima, kominiciramo osetim da se neka stvar, recimo ulična svetiljka oseća usamljeno i tužno. Vučem dim, gorčina mi peče grlo i lagano klizi ka plućima. Jeza mi prolazi kroz telo dok lagano izbacujem dim napolje. Obozavam taj osećaj. Osećam se usamljeno, kao da milion kilometara oko mene nema žive duše. A 5 metara od mene je neko. Dođe mi da izađem i da stanem kraj one bandere, da bar u mojim mislima ne bude usamljena, ali strah me. Nije me strah mraka, niti pijanih vozača, ne, strah me usamljenosti. Doćiću ja svaki put kad vidim da je usamljena, ali ona će i dalje stajatu tu svaki put. Neće se ni nasmešiti, ni pogledati me. Biće ista onakva kakvu sam je i zatekao, kakvu je i ostavim. Plašim se te čelične hladnoće. Zato ne volim ljude, ne volim gužve. Svuda ima nekoga, a zapravo vidim objekte koje mogu da se kreću, razmišljaju hodaju. Ne vidim ništa živo u njima. Svi ti objekti se trude, pokušavaju i teže tome da se uklope u neke šablone. U neku masu, ne odskakati. Nekad je bilo važno biti poseban. Danas ne, sve što je drugačije ti uzmi pa udri čekićem, moraju da te uklope negde. Ne možeš ti da odskačeš. Ili napravi svoju grupu ili se uklopi u istu. A opet ova svetiljka je posebna. Ne po tome što svetli više od ostalih ili je višlja, nije ni zakrivljena, posebna je što pozadi ima svoj broj. Neki kažu da bi bilo suviše surovo da ljudi budu brojevi. Ja se ne slažem. Zdravo ja sam 189374 drago mi je ja sam 260191. Nekako bi bilo lakše, svako bi bio poseban, a bili bi celina, onaj obrazac. Za ovu državu i jesmo brojevi, brojevi ličnih karata, matičnih brojeva, zadravstvenih knjižica, radnih knjižica, brojevi bankovnih računa. Gomila brojeva. Odakle im onda pravo da nas obeležavaju brojevima ako je surovo? Ali i van tih brojeva, ti si nekome broj, četvrti nekoj devojci, ili osamdeset osmi drugoj, ali kad legneš da spavaš sve ostaviš u odeći u kojoj si bio tog dana, krevetu si ti isti i sa brojevima i bez njih, a da li se ikad zapitamo, da li i krevetu smeta to što je on tebi broj? Ne ne voli kad si usamljen, jer ti je teško, pođe po koja suza pa ga nakvasiš. Ne voli kad si tužan jer ne možeš da spavaš pa se vrtiš po njemu. Svetiljku isto tako briga šta ti je. Njen posao je da osvetli tih nekoliko kvadratnih metara i njenih nekoliko kvadratnih metara su njoj ceo svet. Tako malo a tako mnogo, kad bi svako od nas imao za sebe tih par metara, nigde više nigde manje, svako isto. Sve bi bilo drugačije, tvoj deo isti kao i njegov ili njegov, nema zavidi nema svađa. Mada se ne bi ni znali, van svog sveta, nema ničega, dosta ti je sve to. Možda u ovom svetu i nađeš izlaz, svoje parče, gde nećeš biti sam, gde će onih par metara da ti bude sve, tako lepo, tako veliko tako prostrano. Možda opet možda ti i ja kad završim ovu cigaretu nećemo ni biti ovde. A možda zapalim novu pa se opet sretnemo, možda me opet pomaziš po obrazu a onda nestaneš negde visoko.

            Ponekad dodje trenutak u životu kada se zapitaš šta sad? Pogledash sve one stvari koje si radio, sve stvari koje su ti ostale od tog puta, i šta sad? Svako od nas se bar jednom zapitao šta sad? Gledam slike ljudi koji prolaze kraj mene, teško je nositi se sa svom ovom tugom, koju vidim ispred sebe. Imam premalo godina da želim nešto veliko, a previše da bi se vratio i krenuo sve iz početka. Pre neko veče u mraku, želeo sam da upoznam nekoga, išli smo dugim neravnim ulicama. Gledao sam dalje kroz vazduh, I nije mi bilo jasno, nisam nalazio reči, da joj kažem da ne želim ništa od nje, sem njenog osmeha. Kako da nekome, ko ima toliko tuge u srcu, objasniš da ne želim ja ništa, da ne želim ništa zauzvrat? Dugo sam razmišljao, promišljao, shvatam, da su ljudi naučili da im samo ružne stvari dolaze besplatno, ali zar osmeh treba naplaćivati? U jednoj od tih dugih ulica hodao sam pored nje, i pokušavao da shvatim, kako da uspem, da joj kažem da je zaista posebna, da je fantastična, da je ona ono posebno za šta vredi smejati se. Verovatno je I moja krivica što nisam uspeo želeo sam žarko da se oseća bolje. Valjda je nemoguće u četiri dana da uspeš da promeniš nekome raspoloženje, makar I malo na bolje. Sada sedim u ovom mraku koga se jako bojim, i razmišljam o njenom licu. O njenom osmehu, dok smo stajali na semaforu, o onome kada sam joj onako pomalo smotano rekao, da ima divne oči. Za mene je to bila muzika za dušu, njen osmeh I njen veseo izraz lica, koji je jako bio umoran od tuge I boli koju oseća. Ne znam zašto, ali kada vidim bol na licima drugih, želim da makar jednim njihovim osmehom popravim im ono što nemaju, ali u svemu tome, kao da ljudi stalno očekuju I pitaju se, a šta ja to želim od njih? Jednom me I pitala, šta ja to želim od nje? Nisam mogao da objashim da želim da joj sklonim, makar petnaest minuta misli sa svih njenih briga, tako što ću da pričam sa njom, o bilo čemu.

            Toliko ne poverenje u ljude je valjda razlog svega. Valjda zato što ljudi zaista misle da se osmeh naplaćuje. Želim ja toliko stvari, želim da budem srećan, želim da budem ispunjen, želim da pomognem. Ne treba meni neko ko će meni da vrati zato što sam ja pomogao, da se makar I tih petnaest minuta oseća bolje. Pitam se zar nismo svi ljudi, po definiciji stvoreni, da ono nešto ljudsko podelimo sa drugima i pomognemo drugome, kad vidimo da je teško? Zašto ako svi nasmejemo jednog čoveka danas, ne osećamo boljitak sami, za sebe? Zar sve mora da se vrati? Zar na ovom svetu koji živimo toliko ima te neke površnosti da je samo bitno, šta možeš da dobiješ od nekog drugog? Suština vremena, valjda jeste u tome da pokušaš da iza sebe ostaviš nešto što će večno da bude negde. Zgrade, bolnice, škole, sve se to sruši, zar je osmeh izgubio na vrednosti? Dok sam gledao kroz vazduh, u daljinu, skrenuo sam pogled na nju I primetio sam ruke te osobe, tako su bile, jake, tako teške a tako nežne. Na rukama te osobe, videla se sva ona tuga I bol, kako neko tako nežnim rukama drži sav taj bol, nije mi jasno!? Dugo sam je posmatrao sa mesta na kome radim. U savakom pokretu vi ako se zagledate dovoljno dobro u nekoga vidite, šta on oseća. Oči I ruke ne lažu, mogu ja da se smejem, ali neće ruke izdržati, ruke rade ono što im oči kažu, ako su oči tužne džaba vam ti izveštačeni osmesi. Tako tužniju osobu nisam video u skorije vreme, ostaje mi žao, što možda nikada neću uspeti, da joj popravim dan I uspem makar malo da je razveselim. Ostaje mi žao što sve ove godine koje sam proveo, hodajući po ovom hladnom betonu, sada shvatam, da je osmeh kao jedna stvar, bez koje ne možemo pored, vode I malo hleba, izgubio na vrednosti, tako što je počeo da se naplaćuje. I šta sad, za sve one koji osim osmeha, šake snove I pune ruke osećanja nemaju baš puno što šta da daju svetu?